ponedjeljak, 5. prosinca 2011.

jebena južina...ili kako ostati koliko toliko normalna u ovom bezveznom vremenu i prostoru...

...drugi dan južina...pokušavam se zbrojiti...probudila se s nekim nemirom u sebi...razlog...južina ili ja...podne je...i spava mi se...napravila gotovo ništa od jutros...popila svoju jutarnju dozu od dva cappuccina ...i naravno ...samo jednu cigaretu...lažem..opet..nije bila jedna...bilo ih je nekoliko...posao trpi...a trpim  ja...pa trpimo zajedno...u tom trpljenju prošlo je jutro...ostati normalna...koliko ja to mogu...jer se ne uklapam u stereotipe..bar prividno...u sobi tišina...ni muzike...ni mene...odlutala nekuda u nepoznate predjele svoje imaginacije...još sanjam...budna...znam da me je teško razumjeti...kontradiktornost u svemu...sjetila sam se jedne južine opatijske kada smo gledali s balkona hotela imperial  noćno more...ne znam zašto mi je to palo na pamet...i onako mi svašta nepotrebno pada na glavu...i ubija me ...mrzim uspomene...samo te bacaju u bedaru...kao i neke pjesme koje čuješ pa se zbediraš...jer te sjete na nešto...nekoga...na trenutak...koji je bio i kojega više nema..i koji se nikada više neće vratiti...znam ...bit će još trenutaka ...ali možda nikada više onakvih...ili...možda i boljih...tko zna...vrijeme je da počnem ne misliti na ono što je bilo ...bilo je i nema ga više...mislim vrijeme...ne aludiram na nikoga iz toga vremena...jer bilo je svega... i svakoga...najgora opcija je što svatko ostavi neki svoj trag u vremenu ...i baš kad ti najmanje treba sjetiš se...nekih razgovora...nekih smjehova...nekih suza...nekih svađa...nekih skitanja...nekih ljudi...mjesta kroz koja si prolazio...hotela u kojima si spavao...prilagodbi nekome...a full sam neprilagođena...to je jedino što volim kod sebe...tu moju neprilagođenost....da se ne izgubim u osrednjosti...a tada doista ne bih više bila ja...ovako...sjebana opet sam ja ja...mada sanjam la vie en rose...i dalje...i ne odustajem jedino do toga sna...

Nema komentara:

Objavi komentar