petak, 4. studenoga 2011.

zato što sam glupa...zašto što ne znam reći kraj...zato što sam si mi se uvukao pod kožu...zato što bih te željala izvući ispod kože...

...sad ti mene slušaj...po stoti put i opet ...ovo ne ide u dobrom smjeru...uhvaćena sam u stupicu...na brzinu...kao kad se zec ili neka divlja životinja uhvati u stupicu...i nema joj povratka...tako je i meni....postavljena stupica već ranjenoj životinji...misliš li da je to fer...jutros oko pola četiri kad smo pretresli sve razgovore i kad je umor već sklapao oči...rekao si nešto...pamtiš li...kad ...tad...nemoj mi to raditi...nisam spremna...i ne znam kada ću biti...ojsećaj ranjivosti je jači od svih drugih osjećaja...i sve se smiješalo  u neku vrtu kaše...neprobavljive za kušanje...i jebi ga bojim se...sebe ponajviše...rekla sam ti da sam pala na ispitu...danas imaš obaveza...onda radš...onda je imam obaveza...onda ja malo radim...i svaki čas pogledam mob...da li je stigla poruka...znaš li ti što uopće želiš...večeras mi reci...čekat ću...ikreno...bez prenemaganja...ma ti se i ne znaš prenemagati sorry...ti si direktan...a ja ostajem zatečena...hoćeš li poslušati ovu pjesmu ...i slušajući riječi...reći mi...da li je to poslednja pesma za mene...od tebe...jer ako nastavimo moj život ...ja srušena na koljena polako se dižem i otresam kamenčiće zapikunute u koljena...opet ću se vratiti u nigdje...a želim malo samo malo da mi bude ...la vie ne rose...a poneki trn izvadit ću pincetom...ili noktima..

Nema komentara:

Objavi komentar