utorak, 15. studenoga 2011.

...samo mi treba još malo vremena...mada nikada više neću biti kao prije....

...neću plakati...plakanje je fuj...i nije za velike cure...one se drugačije bore...ne suzama...bore se srcem...i riječima...polako se privikavam na svoj... opet novi život...ponekd me pukne neka bedara...pa se rasplačem...i ne želim više plakati...ali treba mi samo još malo vremena...i mada nikada više neću biti  kao prije...a i godine čine svoje...i svi ožiljci ostaju zauvijek prisutni na mojoj duši...o...ima ih...borit ću se srcem..i riječima...da se vrati bar onaj najbolji dio mene...moj smisao za humor ...za glupiranje...za skitanje...za druženje...bez previše patetike...fakat sam zabrijala u neku tugu...i neću je više u svojoj sobi...ni u sebi...neka ide ...odavde...što prije...i želim ponovo sanjati...sama...s nekim...nije bitno...najbitnije je da si stvorim novi život..jebeš sve...bilo je...trajalo je koliko je trajalo...i nema više...a negdje u nekom kutku srca znam ...opet će biti...drugačije..bolje...lošije...nema veze...samo neka bude...mrvicu ...za mene...jer  la vie en rose...i ne odustajem od toga...da si ga takvm stvorim...

1 komentar:

  1. Ima jedan odličan citat čijeg se autora ne mogu sjetiti, a kaže da plakanje nije znak slabosti, već da od rođenja plakanjem pokazujemo da smo živi...

    OdgovoriIzbriši