utorak, 18. listopada 2011.

...toliko bih željela nešto lijepo i pametno napisati...ali ne mogu

...jer sam sjebana do daske...jer mi i dalje sve ide niz brdo i sručuje se na mene kao lavina teret briga i promašaja...što god pipnem...stvarno samo pipnem odu u krasni k....a što da tek dodirnem i uzmem ...o to bi bila tragedja...i ovako je sve u ž a s  i sve je blesavo i ništa ne valja i nisam negativna ali doista tako je...do kada...do kada...odjebao se moj optimizam glede budućnosti kao meteor...sagorio ...nestao...da li da i dalje mislim da je la vie en rose ili da promijenim ime blogu u život je sranje...a je...ima li još itko da mu sve ide naopačke...da  jedan korak krene prema naprijed...a dva natrag i stalno tapka na istom mjestu...ej...pa ja sam postala luđakinja od svega...ne znam više pisati...ne znam čitati...ne znam pričati...sve ne znam...samo znam za nevolje...rekla sam da neću kukati...kako da ne kukam ovo nije ni kukanje ovo je vrištaaaaaaanje...i neka je svima la vie en rose...a ako bude jedanput i meni...bit ću najsretnija osoba na planeti...takozvano ...planetarno sretna....pozdrav svima koji slučajno svrate na ovu stranicu...umjesto laku noć...ipak ću reći la vi en rose...

Nema komentara:

Objavi komentar