ponedjeljak, 10. listopada 2011.

poslednja pesma o tebi...ili kako slušam ovu pjesmu nepoćudnog bore čorbe cijele dane...

...danima slušam tu pjesmu...jer sam u zemlji nigdjezemskoj...jer sam u stanju levitacije...levitiram iznad sebe ...promatram sebe odozgo...i čudim se...hej tko je ta...ta koja se ne smije...ta koju boli glava...ta koja noću poluspava...ta koju bole leđa...ta koja se želi iščupati iz bedare...ta koja je dvadesetčetirisata pod stresom... ...i znam...ne smijem tako dalje...život se nastavlja sa ili bez njega...ne mogu više reći volim ga i zato se tako osjećam...jer ne volim ga...jer mi je rekao da ne dramim...jer mi je rekao da će pokušati funkcionirati bez mene...jer mi je rekao svašta...ma odbolovat ću te ja...makar još par dana bila ovakva ...nikakva...jer moram početi raditi...jer moram stvoriti lovu za život...jer si ti sada nebitan...jer sam sada ja bitna...ne gledam tv...samo slušam jednu te istu pjesmu...i jer upornošću ribiča uhvatiti svoju zlatnu ribicu... jer la vie ne rose...jer želim putovati...jer želim s nekim pričati...jer želim upoznati nova lica ...ovi što su bili vezani uz nas...ne interesiraju me...ne volim da me ispituju o nama...mada sve svoje emocije stavljam na pladanj...ovdje...gdje itko ili nitko to pročita...danas si mi rekao ...jer smo morali ići obaviti još neki od zajedničkih poslova...ako budeš imala vremena...ili kada ti se bude dalo...pronađi one moje svjedodžbe...ma pronaći ću ih...ne danas...ni sutra...neki drugi dan...kad me pukne čistka ostatka našega života...možda u četvrtak...petak...i ne boj se dat ću ti ih...a što mi one trebaju...ni tebi ne trebaju...ali tvoje su...
...la vie en rose...u tisuću boja...jedna od njih je ...i moja...
...i znam...ovo je poslednja pesma o tebi...ili bar jedna od poslednjih...ne želim više biti umorna kao jučer...kao danas...jer la vie en rose ...to mi je moto i poticaj...za dalje...

1 komentar: