utorak, 30. kolovoza 2011.

danas je moj dan...piše mi se ...pisati ću ....

koliko kičeraja u ovoj bonbonijeri...ajme...
...danas badavdžijam iliti po rvacki dokoličarim...ne radi mi se ništa...ne sluša mi se muzika...ne čitaju mi se knjige...ne radi mi se decoupage ...ni shabby chic...ne glača mi se...ne kuha mi se....totalno ludilo od dana...to je jedan od od onih dana ...ne mislim na pms i slično...u mjesecu kada je najbolje pokriti se po glavi i samo spavati spavati spavati...čak mi je i ovo malo mozga poprilično blokirano što je dobro jer ako priznam pola mi se prašta a ostalu polovicu nadrljat ću nešto...i prilijepiti neku sličicu neka bude šareno kao u bonbonijeri...volite li vi bonbonijere...kao klinka sam ih obožavala...imali su kutijicu...na  kutijici sličica nekog  cvijeća...grada...i sl. pa onda potrgaš onaj celofan ...otvoriš kutiju i redom jedeš punjene čokoladne bonbone...roza punjenje...žuto...neko tekuće...sve ti pokapa po haljinici...prsti ljepljivi...oblizuješ prste da slučajno ne ostane koja kap te slatke neidentificirane mase...a ako su ti bonboni još zamotani u zlatne papiriće...kasnije doznah daje to staniol...prstima ih pažljivo izravnaš da nemaju ni mrvicu nabora i spremiš...kao što bogataš spema svoje zlatne poluge...ti papirići su meni kao klinki bile baš te zlatne poluge...neki su papirići bili srebreni sa crvenim točkicama...bože kako pamtim te davne dane...a što je jučer bilo nastojim zaboraviti...pamtim i one svilene bonbone...kao jastučići punjeni marmeladom...današnja bi ih djeca bacila ...oni su navikli na neke druge okuse...mirise...boje...onda oni bonboni sa bora...mi smo ih zvali "mački"jer su bili u crvenim zelenim srebrenim  zlatnim staniolima a na kraju su bili onako zafrknuti  i štrčali su im sitni narezani bijeli papirići kao brkovi u mačke...sami  šećer...brat i ja bi ih vadili van kradomice i pojeli a lukavo opet smotali onaj staniol da izgleda kao ..bonbon je još tu...pa jadranka napolitanke...napolitanke moje mladosti...sad ima toliko tih slatkiša da im ne možeš svima popamtiti imena...onda jesi...bilo ih je  malo i bili su nam jaaaako fini...generacijo sjećaš li se onih malina bonbona što su stajali u dućanu u staklenkama...pa si kupio pet ili deset deka tih bonbona a teta ili striček bi  napravili fišek od papira i unutra stavili te bonbone...prve banane...prvi sladoledi kod šipaca u slastičarni...najbolji sladoledi na svijetu...nikada više takvih neće biti...gusti...kremasti...čokolada vanilija punč...kasnije kod vinceka ....starog vinceka kesten pire sa šlagom i marcipan štapići obavezno kad bi išli iz škole...ovo je ...za dobra stara vremena...možda je onda vrijedilo...la vie en rose...častim vas bonbonom iz novije bonbonijere...adio lipe moje i  lipi moji...

Nema komentara:

Objavi komentar